Naknada štete usled pandemije Koronavirusne bolesti („Covid-19“)

Autor: Advokatska kancelarija „VUK Poreski Advokati“

Datum: 15. april 2020. godine

Koronavirusna bolest 2019 („COVID-19“) je zarazna bolest koju izaziva novootkriveni virus korona 2 (SARS-CoV-2), koji je povezan sa istom porodicom virusa kao što je teški akutni respiratorni sindrom (engl. Severe Acute Respiratory Syndrome - SARS). Svetska Zdravstvena Organizacija („SZO“) je stoga 30. januara 2020. godine proglasila vanrednu situaciju zbog epidemije COVID-19. Kao žarište epidemije je registrovan grad Vuhan iz provincije Hubei, Narodna Republika Kina („NRK“), gde se virus prvi put pojavio krajem 2019. godine. Cilj proglašenja vanredne situacije je bio da se na taj način ostavi dovoljno vremena za pomoć i pripremu zemalja sa slabijim sistemima zdravstvene zaštite za borbu protiv ovog oboljenja. Međutim, uprkos svemu, usled činjenica da je virus nov, visoko zarazan i da se brzo širi, tj. da se efikasno i održivo prenosi između ljudi, SZO je dana 11. marta 2020. godine proglasila pandemiju COVID-19.

Nedugo zatim je Republika Srbija 15. marta 2020. godine, u cilju preventivnog suzbijanja epidemije unutar svojih granica, proglasila vanredno stanje na celoj svojoj teritoriji, uz određena ograničenja slobode kretanja građanima, kao prateće mere kojom se odstupa od Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava. Međutim, poznato je da pre donošenja navedene odluke, na graničnim prelazima Republike Srbije kako za vazdušni, tako i za drumski, rečni i železnički saobraćaj, nisu preduzete bilo kakve mere kontrole zdravstvenog stanja fizičkih lica (i domaćih i stranih) koja su nesmetano ulazila na teritoriju Republike Srbije. Stoga se u danima nakon proglašenja vanrednog stanja u javnosti pojavio niz pitanja u vezi same opravdanosti odluke, kao i trenutka proglašenja, odnosno:(i) Da li je trebalo uvoditi vanredno stanje propisano Ustavom Republike Srbije ili je trebalo proglasiti vanrednu situaciju u skladu sa Zakonom o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama? (ii) Da li je sama odluka preuranjena i da li je uvođenju tako stroge mere trebalo da prethodi niz zdravstvenih i drugih mera predviđenih postojećom zakonskom regulativom? (iii) Da li je proglašenje vanrednog stanja uopšte svrsishodno u cilju usporavanja epidemije, s obzirom na to da značajne mere predostrožnosti nisu ni preduzete, uz već pomenut nekontrolisan broj ulazaka stranih i domaćih državljana iz žarišnih područja? (iv) Ko je odgovoran za materijalnu štetu, ako je ista nastala ili će nastati ovakvim postupanjem? (v) Ko je odgovoran za nematerijalnu štetu ako ista nastane zbog odstupanja od Ustavom garantovanih ljudskih i manjinskih prava, ili zbog smrti bliskog lica prouzrokovane COVID-19, ili pak nemogućnosti da lica koja nisu obolela od COVID-19 ostvare pravo na zdravstvenu zaštitu zbog preopterećenosti zdravstvenog sistema?

Takođe, mnogi učesnici na raznim tržištima su se u kontekstu poslovno-pravnih odnosa sigurno zapitali da li širenje epidemije COVID-19 može da se podvede pod višu silu? Član 263. Zakona o obligacionim odnosima Republike Srbije predviđa da su slučajevi više sile okolnosti koje su nastale nakon zaključenja ugovora, a koje se nisu mogle sprečiti, otkloniti ili izbeći. Stoga se nameće pitanje da li su se u konkretnom slučaju okolnosti mogle sprečiti, otkloniti ili izbeći? Pandemija COVID-19 će izvesno negativno da utiče na poslovanje i ujedno saradnju velikog broja privrednih subjekata, kako sa aspekta radno-pravnih i zakupodavnih odnosa, tako i u oblastima turističkih i ugostiteljskih usluga, građevinarstva, bankarstva, kao i drugim segmentima poslovanja cele privrede.

S druge strane, kao alternativa višoj sili bi eventualno mogao da se primeni raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti. Pandemija COVID-19 i sve prateće posledice iste, proglašenje vanrednog stanja, zatvaranje granica i dr., predstavljaju okolnosti koje sigurno utiču na to da je određenoj ugovornoj strani otežano ili onemogućeno ispunjenje ugovorne obaveze usled čega bi mogla da zahteva da se ugovor raskine. Međutim, raskid ugovora po ovom osnovu može izreći samo sud presudom i to samo na osnovu tužbe ugovorne strane koja želi da raskine ugovor, te je u ovom trenutku upitno kada bi takav postupak mogao da otpočne i koliko će trajati, jer sudovi trenutno rade smanjenim kapacitetom i održavaju ročišta samo u hitnim postupcima, koji ne podrazumevaju i raskidanje ugovora.

Na kraju bismo istakli da je nedavno podneta i prva tužba za naknadu štete protiv NRK zbog izazivanja pandemije COVID-19. Naime, advokat Metju Mur (Matthew Moore) iz SAD-a je početkom marta 2020. godine podneo tužbu protiv NRK u svojstvu punomoćnika četiri (4) stanovnika Floride, od kojih nijedan nije preboleo koronavirusnu bolest. Međutim, u tužbi se navodi da su tužioci pretrpeli psihološku traumu, koju objašnjavaju time da: (i) kompanije trpe zbog poremećaja u njihovim lancima snabdevanja i nedostatka korisnika i kupaca, i da je (ii) javnost u panici, kupujući zalihe toaletnog papira, sredstava za dezinfekciju, maski za lice i drugih proizvoda. Uz to, NRK se optužuje da je bezuspešno i neažurno izveštavala o virusu, da nije preduzela adekvatne mere za zaustavljanje virusa, kao i da nije objavljivala stvarni broj zaraženih slučajeva, što je sve potom izazvalo globalnu epidemiju.

U tužbi protiv NRK se takođe navodi teorija o tome kako je sve u vezi sa virusom izmaklo kontroli, odnosno da je u pitanju bio propust laboratorije za istraživanje biološkog oružja u Vuhanu, koja se inače bavi „najsmrtonosnijim virusima“. Tužioci smatraju da je laboratorija ili usled propusta u kontroli „dozvolila“ da virus napusti laboratoriju, ili je prosto dozvolila svojim istraživačima da laboratorijske životinje prodaju na pijaci divljih životinja u Vuhanu, umesto da ih kremiraju, kako je inače predviđeno kineskim zakonodavstvom.

NRK je potpisnica Konvencije o zabrani usavršavanja, proizvodnje i stvaranja zaliha bakteriološkog (biološkog) i toksičkog oružja i o njihovom uništavanju iz 1972. godine. Međutim, značajna slabost Konvencije je odsustvo pouzdanog i efikasnog mehanizma međunarodnog nadzora. Takođe, Konvencija ne uređuje pitanje odgovornosti država za veštačko stvaranje virusa i nezadržavanje tako nastalog biološkog oružja u svojim granicama.